Jov30

Jovovi prezreni mučitelji

A sad mi se smeju mlađi od mene, oni čije očeve nisam hteo ni sa psima stada svoga!

A i šta bih sa njihovih ruku snagom? Usahla je ta snaga u njima.

Sparušeni su od bede i gladi, ti što glođu štagod po pustari, u sumraku, po ruševinama i razvalinama.

Oni čupaju slez po čestarima i koren smreke sebi za hranu.

Oterani su iz društva, ljudi na njih viču kao na lopova.

Eno ih u jarugama potoka, konače po jamama u zemlji i po kamenjarima.

Zapomažu među grmljem, skupljaju se u koprivama.

Sinovi su bezumnika, soj bezimenih iz zemlje proteranih.

A sad sam im pesma rugalica, postao sam priča za njih!

Gade me se, stoje izdaleka, ne libe se da me u lice pljunu.

Jer Bog je razvezao mog šatora uže, udario me je, a ljudi se na mene razulariše.

Meni s desna diže se mladalačka rulja, teraju me da bežim, protiv mene nasipaju bedeme propasti.

Ruše mi puteve, uspešno me razaraju i za to im pomoć nije potrebna.

Naviru ko kroz širok procep, navaljuju preko razvalina.

Nenadane strahote pale su na mene, poput vetra razgone mi dostojanstvo, a moje spasenje nestade ko oblak.

Sad se duša moja razlila u meni, jer su me sustigli dani jada.

Kosti moje noć probada u meni, bolovi me glođu bez prestanka.

Odora se moja izobličila od sile velike, sapela me kao kragna od tunike moje.

On me je u blato bacio, sad sam nalik prahu i pepelu.

Za pomoć ja tebi vapim, alʼ se ne odazivaš; a kada sam stao, na mene si pažnju obratio.

U krvnika moga si se pretvorio, silom ruke svoje si me spopao.

Vinuo si me da vetar zajašem, rastapaš me u oluji.

Jer ja znam da me u smrt odvodiš, u kuću sastanka svih koji su živi.

Ali niko ne pruža ruku svoju ruini, makar da za pomoć vapi u propasti svojoj.

Zar ja nisam zaplakao radi nevoljnika? Zar mi duša zajecala nije radi ubogoga?

Ali kad sam čekao na dobro, zlo je došlo; kada sam se ponadao svetlu, pristigla je tama.

Utroba je moja ustreptala i nije se primirila, dani patnje su me zadesili.

Pocrneo hodam, ali ne od sunca; ustajem u zboru i vičem za pomoć.

Zbratimljen sam sa šakalima, prijatelj sam nojevima.

Pocrnela koža je na meni, od groznice cvokoću mi kosti.

Moja lira sad je za kuknjavu, a svirala moja za plač narikača.