5. Mojsijeva 32:1-25
1
Čujte, nebesa, govoriću, slušaj, zemljo, besedu usta mojih.
2
Kao kiša neka daždi pouka moja, kao rosa nek se spusti beseda moja, kao pljusak na mladu travu, kao sitna kiša na mlado bilje.
3
Jer, objaviću ime Gospodnje, veličajte Boga našega!
4
On je Stena, bez mane je delo njegovo, jer pravedni su svi putevi njegovi. Bog je veran, on je besprekoran, pravedan je on i pravičan.
5
A oni se iskvariše, nisu više deca njegova, jer srama nemaju, naraštaj su opak i izopačen.
6
Zar ovako vraćaš Gospodu, narode bezumni i nemudri? Nije li on tvoj otac koji te je stvorio, koji te je načinio i ojačao?
7
Spomenite se davnih dana, rasudite o godinama minulih vekova. Upitaj svog oca, on će ti objasniti, i svoje starešine, oni će ti reći.
8
Kad je Svevišnji delio nasledstvo narodima, kad je delio potomke ljudske, postavio je granice narodima, prema broju sinova Izrailjevih.
9
Jer, nasledstvo Gospodnje, narod je njegov, Jakov je deo njegov, njegovo je on nasledstvo.
10
Našao ga je u zemlji pustinjskoj, u pustari strašnoj gde ničega nema. Branio ga je, zbrinuo ga i zaštitio ko zenicu oka svoga.
11
Kao što orao bdi nad svojim gnezdom, i lebdi nad svojim ptićima, kao što širi svoja krila i uzima ih, te ih nosi na svojim perima,
12
tako ih je sam Gospod vodio; drugog boga ne bi pored njega.
13
Na visine ga je zemaljske posadio, te je jeo urod sa polja, hranio ga medom iz litice, i uljem iz najtvrđe stene;
14
maslom od stoke, mlekom od stada, ovnovima i jarcima vasanskim i pšenicom ponajboljom. Pio si vino, krv grožđa.
15
Ugojio se Ješurun, uzjogunio se, usalio si se, okrupnjao i nasitio, ostavio je Boga koji ga je načinio, otpao je od Stene svoga spasenja.
16
Bogovima tuđim ljubomoru mu izazvaše, i idolima odvratnim gnev mu raspališe.
17
Zlodusima, a ne Bogu, žrtve su prinosili, bogovima koje nisu poznavali, bogovima novim, skoro prispelim, koje preci vaši poznavali nisu.
18
Zanemario si Stenu koja te je začela, zaboravio Boga, koji te je rodio.
19
Video je to Gospod, pa ih je odbacio, jer sinovi ga i ćerke razgneviše.
20
Tada reče: „Svoje lice ću od njih sakriti, da vidim kako će svršiti; jer naraštaj su oni izopačeni, deca koja nemaju vernosti.
21
Na ljubomoru su me izazvali, bogom koji Bog nije, razgnevili me svojim ništavilima. Zato ću ih učiniti ljubomornim narodom koji nije narod, razdražiću ih narodom bezumnim.
22
Jer, moj gnev je vatru zapalio, i goreće sve do dubina Sveta mrtvih; progutaće i zemlju i plod njen, spaliće temelje gorske.
23
Stoga, nevolje ću na njih zgrnuti, na njih ću svoje odapeti strele.
24
Glad će ih poharati, satrće ih pošasti i ljute zaraze! Čeljusti zverske na njih ću poslati, s otrovom gmizavaca što puze u prašini.
25
Napolju će mač uzimati decu, a unutra će užas obuzimati kako momka, tako i devojku, kako dojenče, tako sedu glavu.
Settings