Jov 17
Smrt je blizu; Jov zahteva jemca 1–5
1
Moj duh je satrven, dani su moji zgasli i raka me čeka.
2
Eto, podsmevači su sa mnom, ne sklapa se oko moje zbog njihove svadljivosti.
3
Molim te, Bože, ti sam jamac moj budi! Jer ko je taj ko bi mi se prihvatio ruke?
4
Ti si sklonio mudrost od njihovih srca zbog čega ih izdignuti nećeš.
5
Ko zbog dobiti izda prijatelje, deci će mu oči usahnuti!
Jov postaje podsmeh 6–9
6
On je mene učinio pričom za narode, ja sam lice za pljuvanje.
7
Tuga mi je oči zamutila, svaki je moj ud poput senke.
8
Zbog toga se pravednici zgranu, nedužni se groze nad bezbožnim.
9
Ali pravednik će istrajati na svom putu, još više će ojačati čovek čistih ruku.
Izgubljena nada i izvesnost groba 10–16
10
Hajde, vratite se svi vi! Dođite, molim vas, ali mudrog među vama neću naći.
11
Prohujali su moji dani, namere i želje srca moga su razbijene.
12
Oni prave dan od noći, a mraku u lice kažu: ’Svetlo je blizu!’
13
Ako bih za Svetom mrtvih čeznuo kao za domom svojim i u tami postelju svoju prostro,
14
ako grobu viknem: ’Oče moj’, a crvu: ’Majko moja’ ili ’sestro moja’,
15
gde je onda nada moja?! Vidi li ko nadu moju?!
16
Silazi li ona do vrata Sveta mrtvih? Zajedno li ćemo u prah leći?“
Tekst Biblije: Biblica® Open New Serbian Translation™, © 2005, 2017 Biblica, Inc. · CC BY-SA 4.0“Biblica” is a trademark registered in the United States Patent and Trademark Office by Biblica, Inc., used with permission.
Study note