Užas opsade i gladi
1
Kako potamne zlato, naše žeženo zlato! Leži kamenje hramovno po ulicama razbacano.
2
Sionski mladići, nekad skupoceni kao zlato najčistije, sada su – ah! – kao obična grnčarija, kao proizvod lončarski.
3
I vučica hoće da doji, da vučiće svoje neguje, a žene u narodu mome okrutne su kao noj u pustinji:
4
odojčad ostaviše žednu, jezik im se za nepce lepi; decu pustiše da pište, nikoga nema da im hranu pruži.
5
Nekad sami sladiše jela odabrana, sada skapavaju po ulicama. Nekad su u raskoši odrastali, sada po smetlištu prebiru.
6
Primio je kaznu narod moj težu nego stanovnici sodomski, jer njih razori za tren oka i pritom na njih ne podiže ljude.
7
Nekad su bili naši junaci čistiji od snega, belji od mleka; bili su rumeni i glatki, kao od brega odvaljeni.
8
Sad su im lica crnja od čađi, po ulicama ih ne poznaje niko; koža im se smežurala oko očiju, sasušila se kao drvo suvo.
9
Sretniji su koji u ratu pogiboše, teže je onima koje glad pomori: iscrpeni, skapavali su lagano, nije bilo plodova sa polja da ostanu u životu.
10
Žene tako nežne behu, pa kuvaju decu svoju da nahrane sebe njima – o, užasno je naroda moga stradanje!
Settings