Prorokova muka i kosmički sud
19
Moja utroba! Moja utroba! Previjam se jer mi srce uzdiše. A moje srce neće da ćuti jer je zvuk trube koji si čula, dušo moja, bojni poklič.
20
Javljaju o razaranju za razaranjem, jer su svu zemlju opustošili. Naprečac su opustošili moje šatore i za čas moje zavese.
21
Dokle ću da gledam zastavu i da slušam zvuk trube?
22
„Baš je lud moj narod jer me ne poznaje. Oni su budalasta, neurazumljena deca. Vešti su da čine zlo a ne znaju da čine dobro.“
23
Kad sam pogledao po zemlji – pustoš i praznina. I na nebo – ostalo bez svoga svetla.
24
Pogledao sam brda – a ona se tresu; i sve uzvišice – i one se ljuljaju.
25
Pogledao sam – a ono nema ni čoveka, i sve su nebeske ptice odletele.
26
Pogledao sam – plodna dolina je bila kao pustinja; i svi njeni gradovi su bili oboreni pred Gospodom i pred plamenom njegovog gneva.
27
Jer govori Gospod: „Pustoš će biti po svoj zemlji, ali neću da je sasvim uništim.
28
Zbog ovoga će zemlja da tuguje i nebo će gore da pocrni. Rekao sam, odlučio sam i neću se pokajati. Ne povlačim se od toga.“
29
Od pokliča konjanika i strelaca beži sav grad. Ljudi se zavlače u čestare i veru se po krševima. Svaki grad je napušten i u njima niko ne prebiva.
30
A ti – o, poharana – šta ti radiš? Makar se i oblačiš u skerlet, kitiš se zlatnim nakitom i bojama bojiš svoje oči – uzalud se ulepšavaš. Prezreli su te tvoji ljubavnici i traže ti glavu.
31
Čujem: zvuči kao žena u bolovima, kao vrisak prvorotkinje glas je ćerke sionske. Ona sopće i širi ruke: „Teško meni jer sam iznurena, i moj je život u rukama ubica!“
Settings