Davidova tuga i Joavov ukor
1
Joavu su javili: „Eno, car plače i tuguje za Avesalomom!“
2
Tako se pobeda toga dana pretvorila u žalost za sav narod, jer je narod čuo da car tuguje za svojim sinom.
3
Tog dana se narod ušunjao u grad, kao narod koji se posramljeno ušunja kad pobegne iz bitke.
4
A car je pokrio svoje lice plačući na glas: „Avesalome, sine moj! Avesalome, sine moj, sine moj, sine moj!“
5
Tada je Joav došao caru u kuću i rekao mu: „Danas si osramotio svoje sluge koje su spasle život tebi, tvojim sinovima i ćerkama, i tvojim ženama i inočama,
6
pošto voliš one koji te mrze i mrziš one koji te vole. Danas si javno pokazao da ti nije stalo ni do vojvoda ni do slugu, jer danas vidim da bi ti bilo drago da je Avesalom ostao živ, a da smo svi mi mrtvi.
7
A sad ustani i idi i obrati se ljubazno svojim slugama, jer zaklinjem se Gospodom: ako ne izađeš, ni jedan čovek neće ostati s tobom ove noći, pa će ova nevolja biti gora od svake koja te je zadesila od tvoje mladosti do sada.“
8
Tada je car ustao i seo kod gradskih vrata. Kad su narodu javili: „Car sedi kod gradskih vrata“, sav je narod došao pred cara. Izrailjci su, pak, pobegli svojim kućama.
Settings