Nemija tuguje i počinje da se moli
Prikazan je stih 4 sa okolnim kontekstom.
1
Reči Nemije, Ahalijinog sina. Bio je mesec kislev, dvadesete godine, a ja sam bio u Susanu, u utvrđenju,
2
kada je došao Hanani, jedan od moje braće i ljudi iz Jude. Pitao sam ih o preostalim Jevrejima koji su preživeli izgnanstvo i o Jerusalimu.
3
A oni su mi rekli: „Preostali koji su preživeli izgnanstvo u toj oblasti su u velikoj nevolji i sramoti. Jerusalimski zid je porušen i vrata su mu spaljena u vatri.“
4
Čim sam čuo ove reči, seo sam, plakao i žalio danima. Postio sam i molio se pred Bogom nebeskim.
5
Rekao sam: „Molim te, Gospode, Bože nebeski, Bože veliki i strašni, koji čuvaš savez i milost onima koji ga vole i onima koji drže njegove zapovesti!
6
Molim te, prigni svoje uho i otvori oči svoje da čuješ molitvu svoga sluge kojom ti se molim danas pred tobom, danju i noću nad narodom Izrailjem, tvojim slugama. Priznajem grehe izrailjskog naroda kojima smo ti grešili, i ja i dom moga oca smo ti zgrešili.
7
Zlo smo ti učinili jer nismo držali zapovesti, ni propise, ni uredbe koje si zapovedio svom sluzi Mojsiju.
Settings