Sionova tužba i Božije ohrabrenje
14
A Sion reče: „Napustio me Gospod“ i „Gospodar me je zaboravio.“
15
„Može li žena zaboraviti svoje odojče, da se ne smiluje na sina utrobe svoje? Ako bi neka i zaboravila, ja pak tebe zaboraviti neću.
16
Evo, na oba dlana sam te urezao, zidovi tvoji preda mnom su svagda.
17
Graditelji tvoji žure, rušitelji tvoji i pustošnici tvoji od tebe odlaze.
18
Osvrni se i pogledaj oko sebe, svi se oni sabiraju, k tebi dolaze. Života mi moga – govori Gospod – svima ćeš se njima kao haljinom odenuti, i kao nevesta njima ukrasiti.
19
Ruševine svoje i razvaline svoje, i zemlju poharanu svoju sad podešavaš za stanovanje, i zato će se udaljiti koji te zatiru.
20
Ponovo će ti govoriti na uši sinovi kojih si bila lišena: ’Tesno mi je mesto; pomeri se i nastaniću se.’
21
I govorićeš u srcu svome: ’Ko mi je ovo rodio? A ja sam bila bez dece i ploda, prognana i odbačena, a ove, ko je odgajio? Eto, ja sam ostala sama; ovi, otkuda su oni?’“
22
Govori Gospodar Gospod: „Evo, rukom svojom mašem pucima i zastavu svoju podižem narodima. Pa ću vratiti sinove tvoje na grudi, i doneću ćerke na plećima.
23
I carevi će o tebi brinuti, i kneginje njihove biće tvoje dojkinje. Klanjaće ti se do zemlje i prašinu s nogu tvojih lizaće. I znaćeš da sam ja Gospod. Neće se postideti koji se uzdaju u mene.“
Settings